Убрзани развој “науке о комплексним системима”, заједно са револуционарним искорацима у “омици” и системској биологији на прелазу 20. у 21. век, актуелизовали су питање структуре биолошке теорије и праксе као и положај биологије у систему научних дисциплина. Антиредукционистички аргументи, иницијално усмерени против позитивистичких и физикалистичких покушаја објашњења емергентних феномена са виших нивоа помоћу компонената (молекула) са нижих нивоа организације материје (слаби или епистемолошки редукционизам), додатно су оснажени резултатима системске биологије. Већина аутора слаже се да је постгеномска системска биологија поуздан савезник антиредукциониста у борби против редукционизма, посебно у одбацивању епистемолошког и методолошког редукционизма. Штавише, неки филозофи и научници иду корак даље тврдећи да је на основу расположивог сазнања о живом свету могуће оправдати јаку тезу о биолошкој реалности. По овој тези биолошки процеси и феномени се не могу у потпуности објаснити физичко-хемијским својствима саставних компонената живих система, без претпоставке емергентних законитости (онтолошки холизам и јака (онтолошка) емергенција). У таквој констелацији снажне емпиријске подршке антиредукционистичкој струји унутар филозофије, која можда имплицира неку нову метафизику, одбрана слабог и јаког редукционизма доведена је у питање и захтева реформу редукционистичких стратегија.