Ubrzani razvoj “nauke o kompleksnim sistemima”, zajedno sa revolucionarnim iskoracima u “omici” i sistemskoj biologiji na prelazu 20. u 21. vek, aktuelizovali su pitanje strukture biološke teorije i prakse kao i položaj biologije u sistemu naučnih disciplina. Antiredukcionistički argumenti, inicijalno usmereni protiv pozitivističkih i fizikalističkih pokušaja objašnjenja emergentnih fenomena sa viših nivoa pomoću komponenata (molekula) sa nižih nivoa organizacije materije (slabi ili epistemološki redukcionizam), dodatno su osnaženi rezultatima sistemske biologije. Većina autora slaže se da je postgenomska sistemska biologija pouzdan saveznik antiredukcionista u borbi protiv redukcionizma, posebno u odbacivanju epistemološkog i metodološkog redukcionizma. Štaviše, neki filozofi i naučnici idu korak dalje tvrdeći da je na osnovu raspoloživog saznanja o živom svetu moguće opravdati jaku tezu o biološkoj realnosti. Po ovoj tezi biološki procesi i fenomeni se ne mogu u potpunosti objasniti fizičko-hemijskim svojstvima sastavnih komponenata živih sistema, bez pretpostavke emergentnih zakonitosti (ontološki holizam i jaka (ontološka) emergencija). U takvoj konstelaciji snažne empirijske podrške antiredukcionističkoj struji unutar filozofije, koja možda implicira neku novu metafiziku, odbrana slabog i jakog redukcionizma dovedena je u pitanje i zahteva reformu redukcionističkih strategija.